Bačve Svetog Petra, Ričice i tajna vjetrova

Kada sam od Lune ( koja je inače moja divna drugarica i tvorac sjajnog Intuit crafts – https://intuitcrafts.com/ ) dobila preporuku za dokumentarac „Sjeverozapadni vjetar“, nisam ni slutila da ću u nekim kadrovima i rečenicama prepoznati priče i rečenice mojih predaka, koje nam je prepričavala mama, priče o vilama, zavijenim u veo mraka i straha, viđenim i zamišljenim dečjim očima… negde između legende i stvarnosti.

Prošle godine, kada sam ponovo bila u majčinom selu Ričicama, kraj Imotskog, selu mojih predaka, gde svaka šetnja tim krajem mojoj majci predstavlja šetnju kroz uspomene… javila se potrebu da pišem o tom kraju.

Ričice su malo selo, pokraj Imotskog, ili Proložca, kako god želite da gledate na stvari. Imotski je poznat jer se nalazi u blizini Modrog(Plavog) jezera i Crvenog jezera a sâmo selo Ričice je potopljeno pre 40-ak godina, kako bi se napravila brana i veštačko jezero te navodnjavala imotska polja. Na mestu potopljenog sela i doline, sada je Zeleno jezero. U tom poduhvatu, iseljeni su mnogi stanovnici koji su živeli u samoj dolini. Između njih i moja porodica, Topalušići. Više o istoriji i nekim opštim podacima u vezi sa Ričicama, možete pročitati ovde : https://hr.wikipedia.org/wiki/Ri%C4%8Dice_(Prolo%C5%BEac)

Crveno jezero

Moji su se preselili u Solin, i nekako leti, ja sam oduvek išla kod bake i dida u Solin, ili Split. Za Imotski me ništa nije vezivalo, a ni za Ričice.

Kao baš sasvim malim devojčicama, ali i u starijem dečijem uzrastu, recimo negde do tinejdžerskih godina, ta ideja o poseti Ričicama sestrama i meni se nije baš sviđala. To je, takoreći understatement, zapravo baš nismo volele da idemo tamo. Uvek bi se nekako desilo da se dosađujemo, dok se odrasli druže sa rođacima.

Nismo volele da idemo za Ričice, jer smo ipak bile deca koje je trebalo zabaviti a njima je svaki kamenčić i kutak predstavljao put kroz vreme, u ono doba kada nije bilo televizora, kada su ljudi međusobno pričali i pomagali se. Kada si znao ko je iz kakve familije, ko je „Benušića rasa“ , ko je „iz Kopača“ , ko je „došao iz Parlova“ , ko se udao „u Koštiće“ ili „uspio u Njemačkoj“. Ko je imao prvi televizor u selu, ili ko su ti rodijaci (rođaci) pa sve do ko zna kojeg kolena….

Plavo jezero

I naravno, sve te rođake smo sretali obavezno čim svratimo u Ričice, jer svi dođu na „urlaub“ u Ričice, da obiđu groblje, da se vide sa rođacima, popiju čašu dobrog vina i okrenu jagnje na ražnju. Ili su svi rođaci ili oni žele da su im svi rođaci pa si međusobno tepaju, to već ne bih mogla kaz’ti. Dolce vita na dalmatinski način.

Elem, kada smo bile baš sasvim male, i kada bi baš jako grmelo, mama bi nam svaki put rekla :

To Sveti Petar valja bačve vina preko neba. Tako je meni moj did uvijek pričao.

Nedavno je užasno grmelo, noć uoči 23.juna, baš za našu godišnjicu braka. Ne znam da li je Sveti Petar valjao bačve, ali ponovila sam sebi tu misao nekoliko puta bar, u 2 sata noću. Smešno je o tome misliti, ali zaista uteši i odraslog čoveka a ne dete koje se plaši grmljavine. Mislim, ako je i bio sve to samo Sveti Petar, baš je dosta bačvi pregurao preko neba, i izgleda da se baš slavilo negde, opasno!

Mama nam je uvek pričala i priču, koju je čula od svog dida Mate, u kojoj did, kao „dite, biži otkuće, jer je dobija na čuvanje neke piliće, ali se zaigrao, i onda je orao odnija piliće, i onda je on jadan, mora da pobigne u šumu…“ Vrlo zabavna priča, ali ostavićemo je za neki drugi put. Did Mate je odlično pričao priče, a i mama ih je uvek odlično prepričavala, sa mnogo dramatizacije, uzdaha i raširenih očiju, a mi smo upijale, kao da se to zaista desilo. Možda i jeste, did je to pričao kao da zaista jeste. I vukao je vuka za rep, iz neke bačve vina, pa ga je vuk nosio svuda kroz šumu… Ala će se moja deca jednog dana zabaviti uz tu priču… jedva čekam. Izgleda da i u meni ima neka didova vena, čim toliko volim da pričam, slušam i čitam priče.

Did mi je pričao i o tome kako je, dok je bio dečkić, bilo neko užasno nevreme, i da je grom pogodio neku našu rođaku pastiricu, te da su je tražili jer je otišla sa stokom. Did je našao mrtvu, pogođenu gromom i doneo na svojim leđima. Ta priča mi je oduvek bila jako tužna i strašna i zato sam se možda uvek i plašila grmljavine.

Negde skoro, nažalost, mamin tetak je umro. Mate Parlov, odnosno Bičeta, kako su ga zvali. Da, Mate Parlov. Kao bokser. Da, ovo je kratka priča o tome kako je on meni neki dalji rođak bio. Moja prabaka je iz Parlova. Mamina tetka, didova sestra, Anđa je udata u Parlove takođe. No sada je ostala udovica. I njene sam priče slušala, o tome kako se sama zaputila za Nemačku, i kako je dovukla muža i porodicu u Frankfurt. Kako je bez znanja jezika, našla sebi posao, i kako je radila (i još uvek radi, sa 75 godina) vredno i odano, i izdržavala svog Sveta i Mariju, koji su danas odrasli ljudi, čija su deca takođe već sad odrasla…Marija u Rimu, a Sveto u Frankfurtu. Sjajna, divna tetka Anđa.

Slušala sam skoro i priče o stricu Mirku, didovom bratu (kog zovu Crni jer je izrazito crne kose, i tamne puti) . Did mi inače sad radi kupatilo u kući, pa čujem mnogo priča o Ričicama. U ovoj priči stric Mirko se posvadio sa nekim gazdama, kada su tek došli u Nemačku da rade na baušteli, jer nisu hteli da mu isplate dogovoreni honorar. Stric je onda odlučio da uzme stvar u svoje ruke, jer je vidio da je vrag odnija šalu, te je tog gazdu, tada, tih 70-ih, dobro nalupao, u maniru Mate Parlova, i dobio svoj honorar kasnije. Opasan striko!

Ričičani su inače, vrlo preduzimljivi i snalažljivi. Jednom godišnje u Zagrebu i u Frankfurtu, organizuju se „Ričičke večeri“, gde uz kulturno-umetnički program, igre „šijavicu“, „ličku kuku“, te uz „gangu“, možete prisustvovati druženju mnogih generacija iz dijaspore ili radoznalih gostiju. Baš lepo.

Imoćani, s druge strane, su vrlo promućurni i mudri! Njih nije lako nadmudriti, odnosno u svakoj pošalici koja uključuje Imoćane, oni su ti koji će nadmudriti protivnika u dijalogu, situaciji ili nedaći.

Čudno je kako, godinama tek kasnije, shvatite neke stvari, i kako vas te neke stvari vuku, negde unazad, stolećima unazad. Mami su pričali priče o tome kako vile pletu konjima grive u pletenice, i muče ih čitavu noć, jašući ih posvuda po brdima, i zapravo sve što je bilo neobjašnjivo u Ričicama, onda kada još uvek nije bilo ni struje, da osvetli puteve noću, činile su vile. Naravno da je tu bio i izvor, gde su se deca plašila da idu po vodu. I naravno da sam čula mamine priče o raznim klancima, proplancima, šumarcima i raznim drugim likovima iz sela, koje zapravo nikad nisam ni srela, a koji su bili strašni, mistični, ili samo smešni za priču.

Kakav odličan mise en scène za dečiju maštu ! Volela bih da i danas vile pletu grive konjima.

Ukoliko je ova vilinska tema, tema vetra, mašte i legendi ovih Balkanskih krajeva nešto što vas zanima, preporučujem vam toplo ovaj dokumentarac : Sjeverozapadni vjetar.


Obavezno posetite Imotski kraj, ukoliko vas put ( ili vetar! ) nekad tuda nanese. U Modrom jezeru se možete kupati. Crveno jezero je kraško jezero – jedna vrlo, vrlo duboka vrtača ispunjena vodom i vrlo je atraktivan turistički prizor.

Sve miriše na masliđan (bosiljak), ružmarin i lavandu. Svuda je kamen, od kojeg je teško oteti malo zemlje kako bi usevi uspeli, bar je meni tako moj did pričao da je bilo u ono njegovo doba. No, verovatno ću nekad, pisati više o tom kraju, o jeziku tog sela, o Zucker štrase, koju su veseli Imoćani „ižinjali“(izmislili) i još o ko zna čemu. Ukoliko svratite u Ričice, možda se setite mojih reči.

Ričice stari grad
Ričice
Crveno jezero
Zeleno jezero
Kuća našeg rođaka Mate
Zucker Straße
Mama i moj muž dok gledaju na Modro jezero
Moj did Ranko i ja, dok gledamo na Zeleno jezero

Lep je taj predeo. Divlji i neosvojen. Mirisan, zelen, dalmatinski a kršan, hercegovački. Na prelazu između Hrvatske i Hercegovine. Kamen i voda. Nebo i zemlja. Između mašte i stvarnosti…

Priča je mnogo. No, one su uvek iste, samo ih mi pričamo, izmenjene. Tako bar kaže najveći majstor priča na svetu. Jedini i neponovljivi. Borhes. Važno je samo, da nastavimo da ih pričamo.

Luna, hvala ti za preporuku!

Carpe diem i sanjajte mnogo više!

Nataša G.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.