Banja junaka – Apatin – I deo

Ovo nije priča o nekoj ekskluzivnoj banji i poznatim ličnostima koje sam srela tamo.

Ovo je priča o ljudima koje gledate svakodnevno ali ih ne vidite.

Gospođa sa naočarima, vitka, kratko ošišana, smirenog pogleda. Njen muž, čovek vidno stariji od nje, (ili je možda to samo prividno), upalih obraza, ćelave glave. Sedaju za sto i ceremonijalno čine niz radnji od kojih mi se usta razležu u osmeh: dok ona prebira svoj ceger, on slaže escajg ispred sebe u neki, njemu još uredniji sklad i raspored, salveta savršeno horizontalna sa ivicom stola. Ona napokon vadi iz cegera neku duguljastu futrolicu i stavlja je na sto, dok mu pruža ceger drugom rukom. On pak vadi iz istog jedan švajcarski nož i stavlja na sto i ubrzo shvatam kako su oprezno došli naoružani oštrijim noževima kako bi u miru obedovali, ne mučeći se onim tupim noževima za mazanje. On pregleda predmete na stolu, te konstatuje kako je slanik prazan, odnosno ne prazan, već soli ima vrlo malo, a više ima riže, koja se inače stavlja da upije višak vlage u soli i da omogući rastresitost prilikom soljenja. Demonstrira to supruzi laganim zveckanjem i osmehom. Ona primećuje i odgovara osmehom.

Ritualno spremanje je završeno. Bez reči. Zadivljena sam smirenošću, njihovim godinama u braku, njihovim međusobnim uvažavanjem. Tim svakodnevnim ritualom, koji se ponovio ko zna koliko puta među njima a ja ga posmatram prvi put.

I oni su kao i ova banja stari, ali čisti, simpatični ali ne blistavo lepi, sa velikim životnim iskustvom i mudrošću.

U ovoj mirnoj banji, raju za laste, vrapce ali naravno i ljude, bazeni su čisti, odvojeni jedan od drugog – olimpijski odvojen od drugih, bazen sa skakaonicom odvojen od drugog gde se može ući stepenicama u vodi, i plivati bez ometanja skakača u susednom bazenu. Termalni bazeni imaju tzv. „pečurke“, tj. stubove iz kojih voda pada u bazen, formirajući oblik pečurke, i to naročito vole stariji posetioci koji sačekuju vodu ispod pečurke te tako masiraju bolna mesta. Termalni bazeni su odlični za reumu, kosti, kožne i bolesti steriliteta, tako mi kažu. Vidno smo najmlađi posetioci u tom trenutku, no sa vikendom, dolaze ipak i neke porodice sa decom, iz obližnjih mesta, Prigrevice, Apatina, Sombora… Smeštaj je vidno stariji, tačnije datira iz 1983. kako mi govori najstariji zaposleni (ne po godinama već po stažu), Milan Zeljković, koji je počeo da radi u banji 20.oktobra 1983. tačnije 4 dana pre samog otvaranja banje – na dan oslobođenja Apatina. Pitam ga koje su to godine bile zlatno doba banje Junaković. Kaže, negde recimo do 1985. je bilo lepo raditi…priča mi o svetlijim vremenima, o likovnim kolonijama koje su se održavale u banji, o poznatim gostima koje je služio ne samo tu nego svuda po Jugoslaviji u ono vreme.

20180629_162852.jpg

20180629_162840

20180701_092945
Banja je ukrašena mnogim umetničkim delima, skulpturama i slikama. Dela Petra Konjovića krase sam hol ispred recepcije, a predivne slike neke Milice koliko sam uspela da vidim – sâm ulaz u medicinski deo – gde je zatvoreni bazen.

20180701_08321220180701_083218

Milan mi priča kako je svojevremeno svaki slikar ostavljao bar jednu svoju sliku po odlasku sa likovne kolonije, te da je banja imala čak i stalno zaposlenog umetnika – Ivana Rakina, čije skulpture krase dvorište banje, bazene, unutrašnjost. Simpatični brka će u penziju za 3 meseca. Imao je priliku da ode odavno. Ima sertifikat na srpskom i engleskom za šefa sale. Mogao je da se otisne davno u beli svet, npr u Majami gde mu danas žive ćerka i sin. No, odlučio je ipak, da ostane u banji i da u njoj ostavi svoj radni vek. Govorim mu kako ću da pišem na blogu o njemu, i o svima njima – Kelč Aleksandri, Drljača Neveni, Ljiljani Kubik – zaposlenima u restoranu, čija je ljubaznost i profesionalnost zaista za svaku pohvalu. Spomenula bih takođe i fizioterapeute – vrlo ljubazne i stručne – Mlinar Tamara i Šalota Ivana, te Beatriks Bujak i Korneliju Milovančević – medicinske sestre koje su mi pomogle da dođem do imena fizioterapeuta 🙂 Ljiljana Tadjan, radnica iz prodavnice, širokog osmeha. Predusretljivi i razgovorljivi.  Milan mi priznaje da mu svi gosti kažu kako su prezadovoljni uslugom. Takvi su valjda Apatičani. Pre svega ljubazni i mili.

20180701_094243
Milan, moj sagovornik 🙂

Milan se smeši tokom ovog improvizovanog intervjua, a tek da ga razuverim, dajem mu adresu bloga. Proveriće verovatno da li sam ispunila obećanje. Ja ne dajem obećanja koja ne mogu da ispunim. Neko mudriji od mene reče, da parafraziram i dodam – Stvari kao i ljude, i odnose, ne treba bacati kad se pokvare, već popraviti i održavati.

Uživajte u nekim od fotografija iz banje…
20180701_09303720180701_09302520180701_08334520180701_08315220180701_08320520180701_08341120180701_08340320180701_08335920180701_08334920180701_08330620180701_08330120180701_08323220180701_081132

Kao neki industrijski stil, samo ne hipsterski koji viđamo po novim kafićima svuda po Novom Sadu, već zaista, autentičan 😀

20180701_08211520180701_08112220180629_18572520180629_19030020180629_18412120180629_18574020180701_082132
Više u sledećem tekstu….

Do sledećeg puta,

Carpe diem!

Nataša

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.