Preuzimanje odgovornosti

Ovaj tekst nije prozivka, ovo je samo moje razmišljanje na određenu temu, moj ugao gledanja na stvari i zadržavam apsolutno pravo na sve što će ovde biti izrečeno. Mnogo puta se nađem u diskusijama na temu : Ići – Ne ići iz ove države, i….

Kao neko ko je po struci lingvista, romanista, i govori više jezika, ta vrata ka onom svetu van – su mi odavno otvorena. Ja ne želim da prođem kroz njih i da se nikad više ne vratim. Imajući to u vidu, naglašavam da obožavam da putujem! Obožavam da saznajem više o drugim kulturama, običajima, da učim nove jezike, da upoznajem nove ljude, predele, mirise, ukuse… Ali ja ne želim da idem odavde jednom i zauvek.
Često čujem:

  • Ne vredi ništa, jednostavno, treba se spakovati i otići.
  • Za koga radim? Za šta radim? Za puko preživljavanje?
  • Povraća mi se od ove države, i njenog sistema. Odnosno kog SISTEMA??? 
  • Sve moram preko veze, kod lekara, kod bankara, kod mesara, kod tesara, na pijaci, na ulici, u školi, u vrtiću.
  • Šta vi čekate da imate decu? Oboje imate posao. ****I ostalo tome slično procenjivanje vašeg bračnog/imovinskog/brojnog stanja
  • PSOVKA XY, NEKO SA VLASTI PEDER, NIKAD OVDE NEĆE BITI BOLJE

Obično pitam ja te ljude, a šta se to tebe tiče? Zapravo s kojom namerom pričamo mi ovde?

Da li mi se žališ i kukaš jer želiš da odeš? Slobodno kreni, spakuj se, uzmi te kofere, i čekaju te sve te države raširenih ruku, jedva čekaju. Srećan put! Zaista to mislim, bez ikakvog sarkazma, sistem je moguće uređeniji nego u ovoj truloj državi Danskoj. Da li će ti tamo nedostajati porodica i prijatelji? Neminovno hoće. Da li ćeš se prijatno osećati dok pričaš na stranom jeziku, pokušavaš da ostvariš kontakte na stranom jeziku, dok pokušavaš da sakriješ akcenat od poslodavca, dok se udvaraš nekom potencijalnom partneru? Sigurno da neće biti baš prijatno. No cenim tvoj izbor, izvoli, samo nemoj kukati i kriviti drugoga za svoj životni neuspeh. Ne mislim da je pametno ovoj vlasti što bračnom paru – od dva lekara (koje je ova država školovala, podarila im besplatno školovanje i uložila u njih toliko), ne da posao ili normalne uslove da ostanu. To je za svaku osudu. I treba da odu gde god će biti cenjeni jer spasavaju ljudske živote. I oni imaju život i ne rade za klikere. Nije u redu da neko stavlja glavu u torbu i čisti ovu državu od kriminala za 50 000 RSD. I da se čudite kako poklekne pred mitom. I on ima dete i to dete bi da jede isto kao vaše. Nije u redu da vatrogasac ulazi u vatru i nekome spasi život, a da za to nije bar adekvatno plaćen u ovozemaljskom životu. Nije u redu da političari sede u skupštini, da se nikad ne jave za reč u 4 godine mandata i da za to primaju 6 prosečnih plata u Srbiji. Nije u redu da neko ima veća prava jer je pripadnik neke manjine, a ja plaćam porez, a on me proziva negde na ulici. Rađa decu da bi prosio pa prima socijalnu pomoć, i koristi decu kao instrument rada. Nije u redu prema onima što sve rade kako treba. Sistem nije dobar, onda menjajmo ga, što da ne ? Nije u redu da govorite kako se malo dece rađa i kako su današnje žene u stvari razmažene. A iste te žene dobiju otkaz kad saopšte poslodavcu da su trudne. Hvala ti državo na tome. Hvala što nas reklamiraš kao jeftinu radnu snagu. Trebalo bi da svako bude u stanju da živi od svog poštenog rada i da svaki posao, bio on zasnovan na fizičkom radu ili ne, bude adekvatno plaćen i plata dovoljna bar za osnovne životne potrebe.

Da li mi se žališ i kukaš a zapravo ne želiš da odeš? Molim te, nemoj više, jer u suštini ne znam čemu? Kad prihvatiš svoj deo odgovornosti za situaciju u kojoj se životno nalaziš i kada učiniš nešto povodom toga, onda će se nešto i promeniti. Vreme je da ljudi shvate da ne može država da ti nađe posao, jednom kad ti je besplatno obezbedila osnovnu, srednju školu i fakultetsko obrazovanje, ako si bio dovoljno vredan i učio i polagao ispite na vreme. Bilo bi malo previše da ti i posao nađe. Doduše, nečiji posao i jeste da pokuša da ti nađe posao, recimo Biro za zapošljavanje, ali pitanje je ko tu radi svoj posao. Nije realno očekivati da baš svako radi svoj posao. Radi bar ti svoj posao. Za sebe si bar odgovoran 100%. Sve zavisi od tebe, i neminovno postoji neka iskra sreće kao i u svakom drugom domenu života. Nađi nešto što te ispunjava i budi najbolji u tome. Radi to na način koji niko drugi ne radi. Dominiraj tim poljem. Pogrešio si u izboru profesije? Promeni izbor. Uči, radi, istražuj. Internet je tvoje igralište. Preuzmi odgovornost za svoj život i uzmi život u svoje ruke. Izađi na to glasanje kad su izbori i ne kukaj kako ne vredi jer su namešteni i tome slično. Uz pravo glasa ide i odgovornost. Prihvati odgovornost ako želiš da imaš pravo. Bilo koje kad smo već kod toga, sem osnovnih ljudskih prava.

Ne želim da odem, jer sam predugo išla od jednog do drugog mesta, stalno sa koferom u ruci, spremna za pokret i prilagođavanje. Ne želim da odem jer znam da tuđe sunce neće lepše sijati iako se ponekad možda čini da je tako. Ne želim da odem, jer nije sve u novcu. Negujem moj mikrosvemir, krug prijatelja, porodice, poznanika. Ne želim da odem jer želim nešto da stvorim. Želim da pričam mojim jezikom, da se osećam negde prihvaćeno jer sam ono što jesam. Ne želim da odem jer tu će se roditi moja deca. Ne želim da odem, jer zbog čega su se moji roditelji patili ?

Ne želim da odem, jer volim svoju državu iako je nekad spora, teška, prevrtljiva, ali nije ona kriva, krivi su njeni stanovnici koji je pljuju, gaze, prljaju, ne čuvaju, i ne vole. Ona je mala teritorijalno, ali je bogata. Ona je velika srcem ali siromašna finansijski. Ona se prazni od ljudi ali se ponekad puni nadom. Naročito kad mi se iskreno nasmeje neko dete na ulici. Tada sam sva u nadi i ljubavi i sve može da se promeni na bolje. Ona je sportska sila. Ona je gostoljubivi raj. Ona je ranjena od mnogih loših političkih poteza, od bombi, od smrti, od ratnih zločina i zločinaca. Od svetske propagande i domaćih izdajica. Od građana što prekrste ruke i odmahnu glavom, i pohlepnih političara. Ona se brani ponekad, i ponosna sam na nju. Zaceljuju joj rane.

Ona je zelena, brdovita, ravna, pusta i gusta, mila i strašna. Istorijski bogata i stara i tradicionalna, i istorijski, opet vrlo mlada. Ona je deo nekadašnje velike Juge, jedne mitske države koje se ne sećam a u kojoj sam rođena. Države u kojoj ste vi, naši roditelji, mogli da prespavate na klupi u parku i da se ne plašite za vašu bezbednost. Države u kojoj nije bilo bitno ko je koje vere, kako se zove, već kakav je čovek. Države koja vam je sve dala, a u kojoj ste se uljuljkali i dopustili da propadne. Današnja država je plod vaše neopreznosti i samovolje. Nemojte govoriti kako su današnji mladi loši. Mlade ste vi vaspitali. Mladi ne znaju za bolje. Mladi ne znaju kuda će. Mladi imaju pravo da greše, i vi ste grešili i grešićete. Mladima je dosta ratova isto kao i vama. Mladi bi želeli isto kao i vi da prestane partijsko zapošljavanje posvuda. Mladi bi voleli da preuzmu stvar u svoje ruke. Možda bar neki.

Ja ne želim da odem iz moje države jer želim da se ne najavim mojim prijateljima i da svratim, neobavezno, nenajavljeno na kafu. Želim da odem na posao za 10 min. Želim da poznajem njene mirise, njene ukuse, njene predele kao svoj džep. Ne želim da robujem poslu od jutra do mraka, i da ne viđam svoju decu. Ne želim da provodim po 3-4 sata dnevno u prevozu(kao što bi recimo bio slučaj da živim u Parizu). Ne želim da živim u oblačnim krajevima od kojih me hvata depresija (kao recimo u Nemačkoj, Engleskoj, na severu Evrope). Ne želim da budem građanin drugog reda(bilo gde drugo). Želim da proslavljam 1.maj nekim roštiljem u prirodi. Želim da se smejem, pričam i sanjam na mom jeziku… Želim da uberem voće u ulici, iz komšijskog dvorišta, krišom. Želim da na pijaci kupim voće i povrće koje miriše. Ne želim da odem jer to je moj izbor, i poštuj moj izbor.

Prestani da kriviš drugoga za sopstveni neuspeh.
Preuzmi stvar u svoje ruke.  Deluj lokalno, misli globalno. Ne bacaj smeće po ulici. Pokupi taj papirić koji je nekome ispao. Ponašaj se onako kako se ponašaš u tuđoj, lepo uređenoj državi pa će i tvoja biti takva. Ne dozvoli da neko vređa tvoj jezik ili narod. Poštuj drugoga ali voli sebe. Poštuj tuđu državu ali voli svoju. Zanimaj se za tuđu istoriju ali upoznaj i svoju. Brani svoj jezik žustro kao Francuz. Ne podleži tako lako anglicizmima, okani se psovki. Brani svoju teritoriju i integritet tvoje države. Ne voli tuđe više nego svoje.

Plati svoju kaznu pošteno. Ne podmićuj nikoga. Nije to izmišljeno da bi se uzimali novci građanima, nego da se rektifikuje nepoželjno i opasno ponašanje u saobraćaju ili bilo kom drugom domenu života. Smislio je to neko pametniji od tebe. Postoji i neko pametniji i od tebe i od mene. Poštuj zakone prvo ti, pa potom očekuj da važe i za sve druge domene gde smatraš da treba da se sprovode. Budi pošten čovek. Pomozi u nevolji. Budi ljubazan. Reci i „Izvinite“, i „molim vas“, „Hvala“ isto tako lako kao što izgovoriš psovku. Isto kao što učiš decu, ako ih vaspitavaš kako bi trebalo.

Kad te nervira smeće po ulici, kreni od sebe i od svog dvorišta. Ne zagađuj reke i polja divljim deponijama. Bilo bi lepo da imamo neki sistem reciklaže ali nemamo. Možeš bar da ne bacaš stari šporet u reku ili potok. Da ne bacaš smeće oko sebe. Da ga poneseš sa sobom kad ideš iz prirode. Kad ideš kroz grad – sve do najbliže kante. Možeš da ne pljuješ po pločniku, i da ne skrnaviš fasade grafitima ili psovkama. Izražavaj se lepo verbalno, delima i mislima. Možeš recimo da se uključiš u pokret gorana i da sadiš drveće po Fruškoj gori. Da pošumljuješ ovu državu. Možeš da čistiš šume od onih manje savesnih. (Raspitaš se na sajtu fruškać) Možeš recimo, da budeš volonter i pomažeš starijima, bolesnima, da detetu što prosi na ulici kupiš kiflu, a ne daš novac koji će oni dati svojim makroima koji ih koriste kao instrument zarade.

Bilo bi lepo kad ne bi rađali decu jer ih koriste da bi prosili. Kad bi ta deca bila deca a ne starmali što puše i nemaju detinjstvo i duvaju lepak. Bilo bi lepo kad bi sva deca imala ista prava, bar ona osnovna, svima zagarantovana. Bilo bi lepo, ali ih nemaju. Nemaju ni hranu. Nemaju sva ni roditelje. Bilo bi korektno onima što decu koriste za prosjačenje da im ih oduzmu, jer ta deca zaslužuju krov nad glavom i nekog normalnog roditelja. Ti koji ih imaš budi malo svesniji toga. Budi svesniji koliko se tvoji roditelji trude i rade, koliko su se puta odrekli nečega zarad tebe i tvog zadovoljstva, hira ili igračke. Budi svesniji da im je život presečen kad su bili najplodniji, najbogatiji, najbezbrižniji.   Bilo bi lepo kada bi sistem reagovao na nasilje u porodici, kada ne bi socijalni radnik okrenuo glavu kad mu dete ili žena plaču zbog nasilja, a ona ih pita:


Pa dobro, je l’ razumete vi kako se On (nasilnik) oseća? 

Prekinimo taj odvratni krug prebacivanja krivice na drugog u sistemu. Socijalni radnik na sud, sud svojim odlaganjem ročišta na policiju, policija na ne znam koga.  Nek svako radi svoj posao, i nek ne brine tuđe brige. Ako prozivaš mladi par koji se ljubi na ulici, jer to nije primereno, onda prozovi i muškarca koji viče na ženu nasred ulice, ili komunalnog policajca koji ugnjetava bakicu što prodaje cveće da bi se prehranila do sledeće crkavice od penzije. Kad si tako hrabar, onda pozovi i policiju kad čuješ da neko trpi nasilje. Možeš nekome spasiti život. Ne okreći glavu i ne pravi se lud.
A tebi je najveća briga koliko lajkova imaš na fejsu?

Promeni svoj život.

Svoj jedan jedini život, za koji nema reprize. Promeni onaj deo života koji možeš, i to će biti već sasvim dovoljno. Budi ti, a nemoj želeti da budeš neko/a drugi/a. Ti si jedinstven/a i neponovljiv/a, i ne postoji niko kao ti na ovom svetu. Neguj sebe, poštuj drugog. Neguj svoju državu i voli je.
Ne odustaj pre borbe, jer ako odustaneš u startu si izgubio/la.

Nisu se naši roditelji patili da bi ti sedeo/la i ispijao/la nes kafu u centru grada i postavljao/la fotke na instagram jer si tako video/la kod drugih. Zaradi tu nes kafu. Nemoj samo da hejtuješ onima koji imaju ono što ti nemaš i da im zavidiš. Ko zna koliko su oni duboko nesrećni a skrivaju to pompeznim fotografijama na instagramu.

Gde god da odeš, otići ćeš sam/a, sa osobom sa kojom ćeš biti do kraja života – samim sobom, a od sebe ne možeš pobeći, i od tebe i počinje problem. Vodi više računa o sebi i svojim problemima pre nego što pređeš na nekog drugog. Najlakše je kukati.

Srećno i ne krivi drugoga. I Njoj je teško, isto kao i tebi. Prošla je Ona ( bilo koja zemlja bivše Juge) svašta i tek će proći.

Nataša

 

DSC_0083

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.